Желидраг Никчевић,  пјесник и књижевни критичар из Београда''ЗАПИС О МИОДРАГУ БУЛАТОВИЋУ- ПРОТИВ ЗАБОРАВА ''

ЗАПИС О МИОДРАГУ БУЛАТОВИЋУ- ПРОТИВ ЗАБОРАВА

Пише: Желидраг Никчевић,  пјесник и књижевни критичар из Београда

Кад неки народ стицајем околности изгуби дио територије – у часној борби, повлачењем или властодржачком трговином – онда се та несрећа обично приписује вишој сили, која је, ето, искористила прилику (а прилике се, нарочито балканске, ипак мијењају – тако гласи утјеха).

За губитак дијела духовне територије, међутим, алиби више силе не постоји, и што је још горе – тај процес је обично неповратан. Народ из чијег памћења и колективне маште лагано ишчезавају – као да их никад није ни било – најдрагоцјенији завичајни предјели, оживотворени у дјелима понајбољих писаца, народ који више није у стању да их призове и употреби као одомаћене менталне слике и ослонце – неминовно је осуђен на туђе, помодне и трговачке обрасце мишљења и живљења. Најкраће речено: губитак дијела српске духовне територије – то је сваки пут ампутација дијела српске душе - са катастрофалним последицама.

Зашто све ово причамо? Велике писце, и кад су нам сасвим при руци, обично помињемо формално и  јубиларно, понајвише јер нам то ствара привид да смо заједница великих читалаца, а комплименти које повремено уручујемо на одабране адресе у ствари су вид заобилазног колективног самохвалисања. Наводно: ако смо имали такве људе, ваљда смо и ми због тога изузетни. Ријеч је, дакле, о некој врсти бездушног отаљавања посла, без икакве свијести о конститутивној тежини националне књижевности, о њеном егзистенцијалном утемељењу, о њеној способности да нас као народ држи на окупу.

Кад тако из сопствене куће истискујемо Његоша, лако је претпоставити каква се амнезија развија у дубљој сјенци, тамо гдје не допире ни онај јубилејски трачак свјетлости, тамо гдје званична национална култура нема ни знања ни храбрости да приупита: гдје нам је душа? Гдје нам је, рецимо, племенити заступник српског Југа, Стефан Митров Љубиша? Гдје нам је Владан Десница? Или Симо Матавуљ. Или Михаило Лалић. Ко данас уопште чита нашег великог приповједача Миодрага Булатовића?

Одрећи се великог писца, то значи одрећи се дијела себе, покрити сопствене очи сопственим длановима и тако насумице корачати кроз историју. Игнорисати Лалића и Булатовића, и њихову моћну прозу, као да о нама има много тачнијих, суровијих и љепших слика, креираних са више страсти, разумијевања и љубави, то себи може да допусти само нека потпуно ошамућена, некултурна и несрећна заједница. А ето, и у Црној Гори и у Србији управо то се дешава: заборав Лалића, Булатовића и њихових тешких лекција, узорних образаца не само приповједачке умјетности, него и етичке и политичке драме, и трагичних раскола, патње и љепоте једног малог народа.

Неко је то већ рекао, али да поновим: више се о Црној Гори и мјесту Црногораца у интегралном српском оквиру може научити из такве прозе, него из тона историографске, етнографске, социолошке, политолошке и сличне грађе коју су нагомилали тзв. експерти нације, са заслугама и привилегијама.

Знам, наравно, колико може бити опасна прича о Србима одавде или оданде, па ипак, нека буде речено и ово: неколико најраскошнијих приповједачких гласова српској књижевности подарила је управо Црна Гора, тачније речено – људи који су на њеној данашњој територији рођени и без чије би моћне маште њена слика била неизмјерно сиромашнија. Један од таквих људи био је Миодраг Булатовић.

У вријеме кад је он ступио на сцену, југословенска књижевна култура била је организована тако да подстиче осредњост, да хвали идејну и стилску неутралност, да уважава критеријуме тзв. прогресивне маште. Умјетник који би се попут младог Булатовића одлучио на прелазак преко границе, преступник чију етику и естетику друштво не би могло контролисати – брзо би био осуђен или на јефтину естрадну славу или на траљаву екскомуникацију. Булатовићу, међутим, та култура није успјела да наметне властиту мрзовољу, импотенцију и грижу савјести. Никакав табу ту се није могао одржати. Говорило се о нечувеним мистификацијама, о нарцисоидности и стилској неуједначености, о врхунском лиризму и готово религијској завичајној инспирацији, али је он на помало демонски начин све те категорије напросто суспендовао, покрећући приповједачку и биографску интригу која ради свој посао сама од себе, мимо свог ђаволски радозналог и претенциозног творца.

И шта се догодило? Књиге тог патетици и мелодрами жустро наклоњеног љубитеља клиника ускоро постају прворазредна чињеница наше литературе. Кроз успоне и падове, њој ће Булатовић подарити многе бриљантне странице. Проза Миодрага Булатовића хвата се у коштац са изазовима о којима се већина људи не усуђује ни да размишља. Он, међутим, ужурбано и с радошћу силази у тај пакао, и одатле шаље свој бритки извештај. Притом, иронија и натурализам Булатовићевог језика учиниће ту ствар понекад једва подношљивом, али он никад није ни показивао жељу да изађе у сусрет уредној машти колектива. Улогу преступника преузимао је свјесно и добровољно, и кад треба и кад не треба.

''Навалио сам на овај рукопис као глувонем на телефон'' – поручује Булатовић  свом енглеском преводиоцу. Таква је била његова списатељска страст, и тако је морамо разумјети. На дјелу је готово ''де садовски маневар'', субверзивни потез који велике европске књижевности познају и носе у свом глобалном рафинману. Један од разлога што је статус Булатовићеве прозе тако нејасан, што га колективни сензибилитет тако тешко ситуира, вјероватно лежи и у томе што наша књижевност није нарочито велика. Можда она заиста нема тај распон, јер није подносила довољно јаке дозе обесвећења и антиморализма, можда је превише скучена да би разарање крутог ''добро-зло'' бинома подносила без посљедица. А Булатовић никад није ни писао приче које чине да се читаоци осјећају мудро и племенито – неке од најжешћих страница такву могућност директно искључују. И кад би се догодио сусрет лирске чистоте и наивног морализма, кад би невиност била на помолу, онда је то невиност коју под хитно треба изгубити.

Немушта култура против које се он борио са толико страсти и хумора данас је опет на сцени. Лако је замислити како би ти вампири прошли у обрачуну са великим мајстором цинизма и демонтаже. Зато се данас о Миодрагу Булатовићу и у Србији – а нарочито у Црној Гори – ћути, иако је без његових фасцинантних сновиђења тамошњи приповједачки пејзаж мало занимљивији од пустиње.